Majkl Edvards Edi

Britanski ski skakač prigrabio je slavu ne sjajnim izvedbama, harizmom i medaljama, već time što je bio nezamislivo – loš! Ostaće upamćen kao najgori zimski olimpijac u istoriji – i na 90-metarskoj i na 120-metarskoj skakaonici bio je ubjedljivo posljednji, ali se njegov nastup, sa druge strane, može tumačiti i kao pobeda pravog olimpijskog duha.

Orao? Više sam noj!
Sa Edijem Orlom Edvardsom ljubitelji Mućki su došli na svoje. Izgledalo je kao da se neki srednjovječni Delbojev drugar zapio u Raginoj glavi i pod misterioznim okolnostima završio na zaletištu za ski skokove.
 
Od svih mogućih preduslova i talenata neophodnih za skakanje, imao je jedan jedini – dobru volju.

Pojavio se pravo niotkuda 14. februara 1988. u Kalgariju, nisko prizemljio sa 90-metarske skakaonice (skočio svega 59 metara, 16 manje od pretposljednjeg, a 34,5 manje od pobjednika Nikenena) i bio ubjedljivo posljednji, zaradivši nadimak Orao i – popularnost.
Pri tom, djelovalo je kao da skače pod prisilom, preplašen, a svaki doskok slavio je kao podvig.
Devet dana kasnije, bio je na svom nivou – na velikoj skakaonici, doskočio je do 71 i 67 metara. Šampion Nikenen – 118,5 i 107 metara.

„Edi je ski padač, ne ski skakač“ – komentarisali su mediji, ali je u kanadskom zimskom centru neočekivano zavladala „edimanija“. Ostaće upamćeno da je u olimpijskom selu bio rekorder po broju datih intervjua.
„Bio sam običan moler koji radi sa svojim ocem i zarađuje pet-šest stotina funti godišnje i koji povremeno odlazi na kontinent da skija. Odjednom, nakon Kalgarija, postao sam Edi Orao, i bukvalno nisam mogao otvoriti kućna vrata od navale obožavalaca. Nakon toga sam zarađivao deset hiljada funti po satu samo da bih otvorio neki šoping centar ili golf teren“ – prisjeća se Edi zlatnih, orlovskih vremena.

Jednom su ga pitali da li se plaši skakanja.
„Naravno. Uvijek postoji šansa da moj sljedeći skok bude ujedno i posljednji.“

Možda baš zbog toga, 25-godišnjak iz Čeltenama je u Kalgariju bio popularniji od trostrukog olimpijskog pobjednika Matija Nikenena.
Obični ljudi su prepoznali sebe – izrazito kratkovid, sa naočarima, pivskim stomačićem i nimalo atletskom linijom, Edi je imao 82 kilograma, desetak kilograma više od sljedećeg najtežeg kolege. On nije bio sportski superheroj: on je bio jedan od nas.
 
Čovjek koji nam je postavio ogledalo.
„Želio bih da kažem da sam letio kao orao. Ipak, vjerovatno je bliže istini da sam letio ka noj.“
Zanimljiva je priča i o nastanku legende.
„Počeo sam nastupajući u slalomu, potom i u veleslalomu i spustu. Ipak, skijanje je veoma skup sport. Kada sam boravio u Americi pratio sam skijaške skokove i zainteresovao se. Britanija ima dosta skijaša, nordijaca, bijatlonaca, ali nikada nije imala ski skakača. Pomislio sam: 'Bože, ako uspem da doskočim, a da ne polomim sve kosti, možda ću biti u stanju da nešto učinim'. Dve godine kasnije postao sam prvi Britanac ski skakač na Olimpijskim igrama.“
 
Ostaće nezaboravna scena sa zatvaranja ZOI u Kalgariju.
Predsjednik Organizacionog odbora Frenk King se u završnom govoru obratio takmičarima riječima: „Neki od vas su osvajali zlata, neki rušili rekorde, a neki su se vinuli kao orlovi“, na šta je 100 hiljada gledalaca počelo da skandira Ediju.
Bila je to i labudova pjesma jednog orla, koga su pravila – zbog njega donešena – spriječila da ikada više uzleti...
Ostala je priča o moleru koji je sanjao da postane olimpijac, i kome su se snovi čarobnim štapićem premetnuli u javu.

Od bankrota do filma
Kao odgovor na „edimaniju“, Međunarodni olimpijski komitet 1990. uveo je takozvano „Pravilo orla“ prema kome kandidat za nastup na Olimpijskim igrama može da bude „samo sportista koji ima najmanje 30 odsto plasmana među najboljih 50“.
Time je Edi Edvards zauvijek uklonjen sa olimpijskim zaletišta, iako je probao da se pojavi na Igrama 1992, 1994. i 1998. godine.
 
Dobro pamtite krilaticu Delboja, junaka Mućki, toliko puta izgovorenu: „Sedeće godine u ovo doba biću milioner.“
Ediju je malo nedostajalo da je pretvori u stvarnost: po sopstvenom priznanju, u godini Kalgarija zahvaljujući popularnosti zaradio je 700.000 funti.
Nisu mu potrajale. Dvije godine kasnije, Orlu su u finansijskom smislu iščupana krila, a sav novac koji je zaradio se istopio poput lanjskog snega.
Okrenuo se knjizi, završio studije prava, bavio se raznoraznim poslovima, oženio i razveo, dobio dve ćerke...
 
I početkom 2016. dočekao da se o njemu snimi film „Edi Orao“.
„Mediji su me prikazivali kao klovna. Film je dobar jer ljudima pokazuje koliko mi je trebalo da se pojavim na Olimpijskim igrama. Za mene je samo učešće bilo kao da sam osvojio zlatnu medalju.“

Velika Britanija je na novog predstavnika u ski skokovima čekala do 2002. godine, kada je Glin Pedersen osvojio 43. mjesto na maloj i 48. mjesto na velikoj skakaonici. Otada, Ostrvo apstinira.

Bez obzira na sve rezultate, Majkl “Edi Orao” Edvards je sigurno jedna od najvećih legendi Ski skokova i osoba koja su gotovo svi voleli, jer je dokazao da i običan čovek može da se izbori za učešče na najvećoj sportskoj smotri i stekne globalnu popularnost.