Kako je "Nedelja zimskih sportova" prerasla u ZOI
Dvadeset petog januara 1924. godine organizovane su prve Zimske olimpijske igre u francuskom Šamoniju.
Tek što je Evropa lečila rane od "Velikog rata", Međunarodni olimpijski komitet je na sastanku u Lozani odlučio da se u Šamoniju 1924. organizuje "Nedelja zimskih sportova".
"Međunarodna nedelja" je vremenski postala dve nedelje jer je trajala od 25. januara do 5. februara. Sportski i kulturološki tada je nastao dogadaj kasnije poznat kao Zimske olimpijske igre.
Zanimljivo je da se njima protivio osnivač olimpijskog pokreta Pjer de Kuberten jer je smatrao da ne okupljaju sve sportiste na istom mestu u isto vreme. Upravo on nije odobravao da se zovu Olimpijskim igrama.
Prva zlatna medalja je osvojena u brzom klizanju, Carls Džetro je drugog dana takmičenja bio najbolji na 500 metara. Već tada se svetu u umetničkom klizanju predstavila i 11-godišnja Sonja Heni koja će kasnije harati na ledu.
Prve medalje u ski skokovima osvojili su Norvežani, a Kanađani su bili odlični u hokeju. Na prvim ZOI ukupno je učestvovalo tek 16 zemalja, a od 258 sportista bilo je svega 11 žena.
Norvežani su osvojili najviše medalja - sedamnaest. Jugoslavija (kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca) je učestvovala na ovim Igrama sa četvoricom predstavnika u skijaškom trčanju. Najbolji plasman ostvario je Švigelj 32. mestom na 18 km.
Izvor: B92
-----------------------
ZOI – "neželjeno dete" olimpizma koje je izdalo svog oca
Dok se kultura olimpizma u "kraljici sportova" atletici gajila još u drevnoj Grčkoj, Zimske olimpijske igre su vremenski "dete". Ono koje je vremenom raslo i sada napunilo 94 godine.
Kada kao dete obučeno u kombinezon izadeš napolje po velikom snegu i ciči zimi, znaš da će ti prsti promrznuti do bola, ali i dalje ostaješ tu. Čekaj, još jedan spust sankama, još jedno klizanje.
Da li je adrenalin zbog brzine kojom se sanke spuštaju niz padinu zanimljiviji od hladnoće i bola u nožnim prstima? Mnogima je nebrojeno puta bio i ostao uzbudljiviji sve dok ne odrastu i takve igre im postanu samo dečije.
Sportisti kojima se to ne desi, postanu neka Nevena Ignjatović, neki Marko Stevović, njegov imenjak Vukićević ili Damir Rastić i nastave da se zabavljaju na snegu dobar deo života. Zbog takvih su pre skoro čitavog veka nastale Zimske olimpijske igre.