Beograd 1992 - Granica snova, kandidatura za OI
Kako je sredinom osamdesetih Beograd postao najozbiljniji kandidat za organizaciju najvećeg sportskog događaja i kako je bez nje ostao.
Stariji ljubitelji sporta sećaju se sigurno radosti Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu i želje svih da Jugoslavija konačno dobije i Letnje igre. Ta želja, ali i velika organizacija oličena je u filmu "Granica snova", autorke Katarine "Kaje" Sinđelić i produkcije Sportnetwork.
Generacija sportskih i državnih funkcionera imala je san da Beograd bude domaćin Igara 1992. godine. Oni su, kako kaže legendarni Bora Stanković, "život gledali kroz roze naočare", ali je Beograd bio vrlo ozbiljan kandidat, jer je u to vreme bio potpuno otvoren i za zemlje Zapada i za zemlje iz sovjetskog bloka.
Za potrebe filma prvi put je u Arhivu Beograd otpečaćen dokument sa natpisom "Poverljivo – Kandidatura Beograda za organizaciju Olimpijskih igara 1992".
"Granica snova" govori o toj generaciji koja je sredinom osamdesetih godina prošlog veka umela da sanja, gradi i veruje kao nijedna pre ili kasnije u Jugoslaviji. Ovo je i oda ljudima i gradu Beogradu, njihovom zajedničkom cilju i snu, koji se umalo ostvario.
Film govori o 1986. kada je Beograd istakao kandidaturu za organizaciju Olimpijskih igara 1992. Prestonica Jugoslavije učestvovala je u prvoj, istorijskoj trci gradova. Bila je u konkurenciji sa Barselonom, Parizom, Amsterdamom, Brizbejnom, Birmingenom.
Oni koji se sećaju tih godina, sećaju se kako je ceo grad stao čekajući objavu izvlačenja, kada je Huan Antonio Samaran, ponosni građanin Barselone, objavio da je organizacija otišla Barseloni.
Pripremi filma je prethodio višemesečni istraživački rad u Narodnoj boblioteci Srbije. Prikupljena su i podaci i građa iz Arhiva Beograda, Arhiva Jugoslavije, Matice Srpske, Filmskih Novosti.
U filmu govore: Božidar Cerović (potpredsednik Izvršnog odbora za kandidaturu), Ratko Butulija (predsednik Izvršnog odbora za kandidaturu), Draško Milićević (predsednik komisije za Nauku i Tehnologiju, direktor Insituta Mihajlo Pupin), Dragan Stamenović (arhitekta, dizajner logotipa Beograd 1992), Borisav Stanković (FIBA, član MOK), Alan Lunzenfichter (novinar francuskog Ekipa), Maria Samaran (ćerka Huan Antonia Samrana), Enrike Trunjo (član katalonske Vlade), Miguel Botilja (član organizacionog komiteta Barselona 1992), Santi Nolja (direktor Mondo Deportivo) i drugi.
Premijera je bila u nedelju 26. avgust 2018. u 21 sat na drugom programu RTS-a.
Pogledajte trejler:
Izvor: Sportske.net Autor: Pavle Knežević avgust 2018.
------------
Dobro je poznata činjenica da se Beograd kandidovao za domaćina Olimpijskih igara 1992. godine i da je u toj trci, u "sedmoro", zauzeo treće mesto, iza Barselone, koja je pobedila i organizovala OI, i Pariza.
S druge strane, daleko manje je poznata činjenica da je Beograd planirao da se kandiduje i za organizaciju Olimpijskih igara 1948. godine. Planovi su razmatrani još pre Drugog svetskog rata, u Beograd je stigao i nemački urbanista i arhitekta koji je u srpskoj prestonici boravio dve godine praveći planove...
------------
Hit i spot kojim se ponosila cela juga:
Ovako je Beograd predstavio svetu svoju kandidaturu za Olimpijske igre 1992. godine
Beograd je nekada bio je kandidat za dobijanje domaćinstva Olimpijskih igara 1992. godine. Kako bi se tadašnja prestonica Jugoslavije što bolje predstavila svetu, za te potrebe nastala je i čuvena pesma “Belgrade, my Belgrade”.
Ovaj hit, koji je svakako ponos Beograda i koji i dan danas mnogi slušaju, snimljen je 1986. godine. Naravno, napravljen je i fantastičan spot, koji je režirao legendarni Ivo Laurenčić.
Autor ove pesme je Nenad Neša Pavlović, koji je odabrao da nju otpeva tadašnja pevačica grupe “Zana” Nataša Gajević. Ona je to uradila na perfektan način.
U spotu, u kome su prikazane brojne znamenitosti Beograda, se pored Nataše Gajević, u spotu se pojavljuje i Danica Maksimović, kao i druge glumačke zvezde.
Nažalost, Beograd nije dobio domaćinstvo za Olimpijske igre, već Barselona.
Pogledajte spot za pesmu “Belgrade, my Belgrade”:
...
Kako je Beograd izgubio u kampanji za Olimpijadu 1992
Da je malo više sreće bilo, ove Olimpijske igre pratili bismo uz setne komentare poput: "Nije ovo loše, ali mi smo to u Beogradu bolje organizovali". I zamalo da bude tako.
A kako je Beograd izgubio od Barselone, za list "Blic" od 28.08.2016. priča novinar Goran Milić, sadašnji direktor vesti i programa na "Al Džaziri Balkan".
Godina je 1986. i Beograd ulazi u mrtvu trku sa Barselonom i Parizom da postane grad domaćin Letnjih olimpijskih igara 1992. Za petama su im Brizbejn, Birmingem i Amsterdam. Veliki poduhvat je na vidiku... Portparol beogradske olimpijske kandidature bio je upravo Goran Milić, a u to vreme zamenik glavnog i odgovornog urednika Informativnog programa TV Beograd, i veoma popularni voditelj TV dnevnika.
Goran Milić Foto: Dušan Milenković / RAS Srbija
Svaki od gradova kandidata preko svojih predstavnika ubeđivao je članove Međunarodnog olimpijskog komiteta (MOK) da je baš njihov grad idealan za domaćina.
Nije teško bilo tada jednoj Barsi i jednom Parizu da članovima MOK šalju skupe darove, kožne torbe, zovu ih na putovanja i ručkove i šta sve ne. Naročito ako se zna da je predsednik MOK Huan Antonio Samaran zdušno navijao za svoju rodnu Barsu. Ali ipak...
Možda Beograd nije imao najviše novca i najsavremeniju infrastrukturu, ali imali smo plan. Na kraju, ozbiljan tim stručnjaka stao je iza kandidature.
- U timu su bili gradonačelnici Beograda, prvo Bogdan Bogdanović, a posle Aleksandar Bakočević. Izvršni direktor bio je Ratko Butulija. Važni članovi su bili i dr Božidar Cerović, direktor "Mihajla Pupina" Draško Milićević, direktor "Geneksa" Miki Savićević, pomagali su zdušno Artur Takač, savetnik Samarana, ljudi iz beogradske SOFK-e, takođe i Mihajlo Crnobrnja... - priča Goran Milić za "Blic".
A pred njima nije bio nimalo lak zadatak. Kako ljude u, na primer, Meksiku kojima je Španija bar po jeziku bliža ubediti da je Beograd bolji domaćin? Gledalo se u svaku sitnicu koja nam može ići u korist, kao na primer to što bi se u Barseloni kilometar i po na maratonu trčalo uzbrdo. Ali ne samo to. Kako ubediti članove MOK da prestonica Srbije ima kapacitete potrebne za jedno takvo veliko takmičenje? Kamo olimpijsko selo, kamo stadioni? Naši ljudi imali su i na to odgovor.
- Mnogo je objekata već bilo izgrađeno i samo ih je trebalo manje ili više restaurirati, modernizovati. Dva velika stadiona, praktično u centru grada. Staza za veslanje na Adi. Stotine školskih dvorana za trening. Centar "Sava" za konferencije odmah pokraj hotela "Interkontinental" gde bi bili smešteni VIP gosti. Velika TV Beograd s tehnikom koja je mogla pokriti većinu TV prenosa. Dobra prometna povezanost, od aerodroma ravno do "Interkontija", od hotela Gazelom do dva stadiona. Sportisti bi mogli biti u Studentskom gradu koji je prazan preko leta. Bila je to prilika da se lepo obnovi - objašnjava Milić.
Koliko je stvarno bilo realno da Beograd pobedi, a koliko je to bila želja za političkom promocijom nekih ličnosti?
- Da u konkurenciji nije bila Barselona, verujem da bi Beograd bio ispred Birmingema, Amsterdama i Brizbejna, a s Parizom se mogao boriti. A ne znam ko je tada imao političkih ambicija preko te kandidature. Možda jedino Ratko Butulija. Svi mi ostali smo bili zadovoljni svojim osnovnim poslovima i nismo se videli u politici. Slobodan Milošević je tada bio na čelu gradske organizacije Saveza komunista, nije se uopšte bavio nama niti kandidaturom - priča bivši glasnogovornik.
Kada je u intervjuu 1986. godine govorio o kandidaturi, Milić je naveo šta bi sve od infrastrukture Beograd mogao da dobije: nove železničke stanice, stambene jedinice, metro...
- Ne stajte mi na ranu. Bolje je bilo da ste gradili nego ratovali - na to danas dodaje Milić.
Na kraju, Beograd je zauzeo treće mesto, odmah posle pobedničke Barse i drugoplasiranog Pariza. Ima li šanse da ponovo sanjamo o OI u našim krajevima? Milić smatra da bi postojala mogućnost da region bude zajednički domaćin nekih budućih Letnjih olimpijskih igara.
- U doglednoj budućnosti, možda. Čak i verovatno. Sada je prerano. Ali, ima jedan trajni problem s organizacijom sportskih priredbi na Balkanu. Domaći ljudi gledaju samo svoje predstavnike i vrhunske svetske ekipe. Košarkašku utakmicu Tunis - Angola pratiće 50 gledalaca. Sećam se da nam je i Samaran na to ukazao. Mi smo, naravno, to protumačili kao zajedljiv komentar neposrednog konkurenta, čoveka koji navija za kandidaturu Barselone. Ali bio je u pravu. Sve do danas - zaključuje Milić.
Na čak milijardu dolara zarade računali su tada predstavnici beogradske kandidature. Da sve organizujemo, koštalo bi nas upola manje. Čist dobitak za Beograd.
- Olimpijske igre bi u slučaju Beograda bile isplativ sportski događaj. U Jugoslaviji su se takvi događaji finansirali iz saveznog poreza na promet, tako da neko preduzeće koje sponzoriše sportsku priredbu od državnog interesa uplaćuje 12 odsto u budžet Olimpijskog komiteta. Uz TV prava koja bi bila najmanje 150-200 miliona dolara, moglo se izgraditi puno toga. Mnogo manji sportski događaj u Zagrebu, Univerzijada 1987, na kojoj sam takođe radio, preporodila je grad - ističe Milić.
Izvor:blic.rs Marina Milojević
-------------------------